Ако (на Фејсбуку или ма где) видим још једну клинку напућених усана (а тај деформитет се све чешће јавља и пре петог разреда) - повратићу!
Питала сам једном једног мушког створа шта то значи (хтела сам да ми потврди да сам добро разумела поруку). То што ми је рекао, ја сам превела као "ништа ласкаво и похвално". Мислим, нисам ја неки моралиста, али зар морају свим, намерним или случајним, воајерима (да не кажем, дрк.......) да поп...?! Па то кад мушкарци погледају - свака иста, виде само усне, због којих морају да стисну ноге или да упосле десницу.
Чујем од братичине (која је превалила двадесету, али "пући" мозак, иако је изузетно лепа) да се сад при фотографисању девојке ипак мање пуће - само зато што се неке плазе. (Да не заборавимо, ако је на слици видно цело тело - дупе мора да буде истрћено, а с... испршене, не би ли деловале бар два броја веће).
Шта је следеће, да зину?!

Како је ово Недељно поподне едукативна емисија (злогласни канал ми укључен и у соби и у кухињи, па док кувах чорбу од дулека - понешто ми допре до уха)! Она је (није важно која) млада, сви су (момци) њени, треба да има на сваки прст по пет (примети старија певачица, кад се у студију поведе разговор о љубавном животу млађе; на телевизији је уобичајено пред масом извртати прљав веш, од чега се многе певаљке штите тако што га не носе;))! Сви присутни се насмејаше у знак подршке (и вероватно жалећи што је њихово време прошло и прсти им више нису подесни и примамљиви чивилуци;)).                                                                           

Зар је младост разлог и оправдање за промискуитет?! Зар жена ако је млада (згодна и лепа, а неретко и глупа;)) треба да буде курва?! И ја сам у школи научила да бројим на прсте, али јагоде, трешње, бомбоне (овце - што ми је од велике помоћи кад се суочим са несаницом). Модерно доба (и поимање љубави) могло би се испољити и у уџбенику математике за први разред кроз овакав задатак: ако ти на сваком прсту имаш по пет момака, а најбоља другарица ти са три смакне по двојицу, док ти комшиници преотмеш са два прста по четворицу, колико момака ћеш имати (и шта ћеш с њима, за бога милога?)! 

Невине девојке постале су друга најгора ноћна мора савременог мушкарца, па је више од половине њих признало да би их згрозило сазнање о томе да су својој партнерки први."/Занемарићу то што ми се мушка реакција на девојачку чистоту уопште не допада. Па нису све промискуитетне, има оних које су одане само Једноме, и пре но што га сретну, за шта је понекад потребан и читав живот. Ал' шта вреди да причам о иделаизму и небеској чежњи онима који то нису кадри да појме. /Ови ми личе на послодавце који, сви до једног, инсистирају да кандидати имају бар једногодишње искуство. Па где да га стекну?! 

Чак и најзатуцанији очеви и ближњи сродници, пошто доктор недвосмислено потврди да је биће у трудничином стомаку женско /а зна и он, брате, да о(б)мане... у шта се уздају најтврдоглавији поборници мушког потомка, све док му не завире међ ноге (детету, побогу, не ваљда гинекологу... мада би у том било неке правде) и поражено погну главу/, на крају легну на руду (боље него да залуд лупају главом о зид, тај који чини да су "ограничени") и сви се помире и уједине у једној жељи: нека је само живо и здраво!
Од мајке је сасвим разумљиво да, чим најгоре муке мину (док се бепче измигољи на светлост дана, мајци падне мрак на очи –  изрека "док једном не смркне, другом не сване" тешко да има боље илустрације од ове на породиљском столу) и завречи наследник (ма ког пола), пребројава уши, очи, руке, ноге (само да је све на броју и како треба). Међутим, изгледа да то није свим мајкама примарна брига (ваљда им се ни мајчински инстинкт не јави у исто време, а некима се не јави уопште). Тако мислим откако ми је једна сестра, неко време након свог првог порођаја, поверила: прво што сам урадила - погледала сам да ли ми је остао стомак (потом је ваљда, умирена оним што виде, легла назад)! ?! ?! ?! (Јок, испарио је ко руком однесен, жено божија!) Амаан! /Иначе, не бих рекла да бити витак и равног стомака значи неминовно бити и заносан, као ни да истурен стомак може то да спречи (живи сам пример;)). Не знам онда чему толико упињање, сантиметри и лењири.../ Па као да ће сутра шетати по модној писти (ни манекенке, верујем, у том најлепшпем тренутку који жене могу да доживе, не мисле о сопственом телу, сем колико их болови на то нагоне)!

Па не знам да ли је било бољег промотера за мобилну телефонију, али је реклама снимљена на правом месту (хиљаде обожавалаца напрасно ће нагрнути у храм културе и знања: кад може идол, онда има тамо нечег... библиотекарка можда није за бацање).
Она у позадини на мердевинама, слаже књиге на полици (врло чудна сцена и ни по чему типична за новокомпоноване текстове, осим ако би се надаље развијала као она чувена у Варљивом лету), а он пати од деменције: оооо, јеси ли тоо тии (јок, мој деда је)?! Ма како није, у библиотеци него шта, неће ваљда на сплаву да ђуска "жена пред којом клеече свии" (овде на мердевинама, можда би неко и клекнуо ради какве ретке књиге с највише полице, а и ради бољег погледа). И после народ обмањује: "а ја чаше бацам у кафани, крваарим", кад ено га у библиотеци (онакав ум), седи... на столу (ако ме очи не преварише) и пева ли пева. А некад у библиотеци ниси смео да шушнеш (а да те неко не прекори или бар не погледа попреко).

"Имам ТОЛИКО година (или ИМАМ толико година), али немам боре да то и докажем." /У, јебем му миша (воли тако неко да каже, па слатко звучи... мени (мишу не), јер се не бавим буквалним значењем), па како сад да ти верујемо?! Дај крштеницу, возачку дозволу, дај какав год документ! Нашла се жена у небраном грожђу: још ће је неко убедити да је сопствена ћерка!

Па наравно да немаш кад су те шеснаест пута провукли кроз фотошоп /а пре тога лопатом ти пудер наносили, не можеш ни ти одраз у огледалу да препознаш)! А и ко да их спази од те косе што се (на неком невидљивом ветру) вијори (уредна, сјајна и лепршава) док, рецимо, улазиш у градски аутобус, а обичном народу (што не користи ни скупе креме ни те чаробне шампоне за косу) цури зној низ леђа. Опереш косу и стекнеш огромно самопоуздање, привлачност и харизму (на мозак да ли делује ишта? ко мари)! Намажеш лице лосионом, акне ко руком однете и спремај паре за свадбу: има да се и ожениш  док трепнеш оком (само глув не зна каква је радост задесила ону бабу:  "ја сам мог унука спасила, а сад сам га и оженила"), ију! 

Без целулита за десет дана! Шта је то ономе ко читавог живота памети нема (а целулит само љуља), причекаће. 

За десет дана - веће груди (од чега бре, није то квасац)! 

Седам дана до савршеног тела (једино ако толико треба да се до неког препешачи; ја, искрено, не верујем да савршено постоји, али могло би да буде нешто приближно, деценијама вајано)! 

Боре, целулит и савршено тело не опседају ме (такорећи уопште) колико бринем за УШИ ( и здрав разум): чиме њих да заштитим?!

Без длаке на прсима (и којекуд друго)

Мало је фалило да и не уђем на Ластин перон, да пропустим бус у седам, а можда и да сачекам сутрашњи дан. Таман да принесем перонску карту оном апарату, који треба да ме пропусти, кад радник на "капији" (што уоколо хвата зјала, да не кажем лади... пиво) заврте мајицу до грла и истури пред недужан народ надуту длакаву стомачину (гладећи је с љубављу, самозадовољно, па и поносно). Бљаааак! Живот ми се згадио! Тог мајмуна треба одмах суспендовати и натраг у кавез! (Опуштен, као код куће: скида се кад му је вруће... и, кладим се, верује да жене падају у несвест јер је, мисли он, атлетски грађен). 
Све бих ја то прво код брице, на бријање, на депилацију (на депилацији се познају јунаци... и савремени, чисти мушкарци без предрасуда)! Кад поднесе молбу за посао, да поднесе и потврду да нема длаке на местима која воли да излаже у јавности (ако му се већ то "излагање", као и брижљиви узгој маљетина, не може законом забранити). Да сам ја власт, не би они мени тако маљави крочили на улицу међу пристојан свет: ил' ћеш длака да се манеш ил' без посла да останеш! 

Дан заљубљених, пих

Неки данас славе Дан заљубљених. Ја не (иако ћу један заувек да памтим). Мени је тај дан битан ништа мање од Осмог марта (а Осми март као и лањски снег). Не разумем смисао овог празника, јер нисам... заљубљена? (Ко то каже?) Не славим га јер нисам трговац (да јесам, и ја бих славила и трљала руке). Онима који се воле треба да је читав живот празник (то ја као непоправљиви идеалиста очекујем), а  љубав, ако је има, не може се држати на кратком ланцу који се само на данашњи дан попушта. Ко воли, воли у ма ком тренутку и не мора то материјалним предметима (цвећем, накитом, парфемима...) да доказује (не мора, ако воли оног који такође воли једнако искрено). Љубав се не купује, љубав се не продаје – љубав се за љубав даје! Уосталом, заљубљеност није исто што и љубав. И љубав је реч коју нерадо куцам, а никако не говорим, мислим не користим је нарочито у функцији вокатива. Смешно ми је кад се љубавници и супружници тако ословљавају, а оодбојно кад тако називају и своје дете (или, не дај боже, а ни то није ретко, пријатеље и познанике). Љубав је постала реч која се користи тек онако, без размишљања о озбиљном значењу које има. Љубав је реч отрцана, излизана, упрљана, обесмишљена, досадна, рутинска, лажљива и празна... Никад никог љубављу не назвах нити ћу га звати. Ја бих, као Змај, провела „читав један век, тражећи лепше, милије и слађе да њим назовем...“

Ако ти неко поклони златан прстен, значи ли то да те неизмерно воли? Ако ти поклони парфем и црвене руже, воли те (не довољно да ти купи прстен)? Многи људи не воле да говоре о осећањима, треба ли им због тога замерити? Кад волиш, нема потребе да говориш (уосталом нема речи која је осећања достојна). Ако не волиш – нема сврхе да говориш (нема речи невољеном да умањи бол и нема лажи бол да ублажи)!

Оче наш

Оче наш (господару, друже, брате... ортак, бре), који си (тако кажу) на небесима (а ко на небу, ак' и мало, стоји, више види... и не верује својим очима), да се свети име твоје (мада, зар осветољубивост није грех?, одупри се људским слабостима), да буде воља твоја (све више ми делујеш безвољно; тргни се, човече, лупи шаком о сто), да дође царство твоје (мора да се зна ко коси, а ко (ти) воду носи) и на земљи као и на небу. Хлеб наш насушни (а мож' и неки колач) дај нам данас (ал' повећи комад, да потраје који дан). И опрости нам дугове наше (сви теби дугују душу, ал' једни је изгубише - расходуј, а другима у носу - праштај, ако за бога знаш), као што и ми опраштамо (мотком по глави, песницом у стомак, метком у леђа...) дужницима својим. И не уведи нас у искушење, но избави нас од нас.

Шарене лаже

У току дана постоји један садистички тренутак (као последица, изгледа, уздруженог деловања свих телевизија), кад се на свим каналима емитују (не рачунајући "шпанске" серије) само дугометражни цртаћи (али неки модерни, морбидни, са којекаквим наказама, од којих ти моментално позли), или бајке о чудесним справама, које гутају ваше сало, док ви гутате шта год (вам падне под руку) и колико год вам воља (а не морате ни прстом да мрднете, ни дупе да макнете), те од вас зачас начине Клаудију Шифер, у најбољем издању (дакле, обрађену у најбољем фотошопу)! Волите ли шарене лаже?

У току дана постоји (бар) један садистички тренутак; да ли ће бити и мазохистички - од вас зависи. Не мењајте канал: на правом сте месту (ако желите да полудите, јер ТОЛИКИ мазохиста сигурно нисте)! Или искључите ТВ, и наставите мирно да доручкујете (не гутате ви све што се сервира: илузија да има жена без целулита - тешко се вари).