Хулигани претукли Рашу Попова, пре двадесет дана! Потресна је помисао да било који декица буде претучен, из ма ког разлога. Двојица десетогодишњака већ су једног старца раније претукли, те је, несрећник, потом преминуо. И ником ништа! Деца убијају, зар не?!

Набасах на наслов: Модел фармерки које ћемо ове јесени носити уместо скини џинса. Хм, ко може мени да каже шта ћу ја носити?! Нисам ја овца, па да носим исто руно као сви остали чланови стада и да блејим како они блеје. А нисам ни жаба, она што виде да се коњи кују, па и она дигне ногу. Ја мислим и облачим се како ЈА хоћу (трудећи се да ми то и приличи), па макар сви други били од мене другачији, а међусобно једнаки!

O otkud sad najednom taj Halloween?! Ko to i zašto forsira?! Maskenbali u školama, tri dana Halloween akcije (40 % niže cene) u Novecento prodavnicama, iskreveljeni i bezubi duleci pred kafićima (videh to prekjuče, ali pomislih: jesen je, sezona duleka, naranxasti su pa dekorativni, vole ljudi da se igraju... naivna li sam)...?!
Ja takođe pravim "vampire" od duleka, ali činim to od detinjstva (moja baba sigurno nije praznovala Noć veštica, za koju nije ni znala) i kad ja to hoću. Recimo, planiram to sad pred Mitrovdan, kad mi se okupe sestrići. Samo još nisam nabavila narandžasti dulek (majka mi nudi onaj svoj, jestivi, iz podruma, ali suviše je to bledunjavo, a treba da bude upadljivo u noći).
Nemam ništa ni protiv maskenbala, onako i bez povoda. Ali mi se ne dopada što neko nasilno pokušava da nam nametne tuđ praznik i tuđe običaje. Najlakše je to učiniti preko dece i kroz zabavu.
Dogodine već verovatno mogu očekivati da mi pevaju pred vratima, očekujući kao nagradu slatkiše. E, eto, tim povodom navratite kod mene (pod maskom ili bez nje) u vreme Bele nedelje, naći će se valjda nešto. Počastiću vas (pod uslovom da sve slatkiše već nisam izjela) i bilo kog drugog dana. Ali za Halloween se na mom pragu nećete osladiti.

МАМАА, МАМА! Ипак ти треба мама... да откопча брусхалтер девојци коју желиш да повалиш. Каква дебилна реклама!

И ја верујем у љубав. Али ми не пада на памет да пијем кока-колу.

МАМАА, МАМА! Ипак ти треба мама... да откопча брусхалтер девојци коју желиш да повалиш. Каква дебилна реклама!

И ја верујем у љубав. Али ми не пада на памет да пијем кока-колу.

Нема ничег бесплатног на овоме свету (и нема безусловне хуманости): деци без родитеља за месец дана подићи ће кућу, али заузврат морају пред свима да изложе своју тугу, да истуре болно срце пред (трагедије, туђе, жељну) светину.

Не може да купи свако ко погледа нити ко погледа треба да купи све што погледа. Никако то да схвате (и прихвате) силне мргодне продавачице, што погледима убијају и с врата вам процењују куповну (не)моћ, па у складу с тим примењују одређена правила (не)лепог понашања (према свецу и тропар).

Добар глас далеко се чује

Има девојака које окушају срећу у неком ријалити програму (Топ моделу, Фарми, Великом брату...), али се напослетку испостави да је један од најлакших начина за стицање популарности (с богме и значајних финанскијских средстава, претпостављам) да одеш на утакмицу, пре свега фудбалску... и да кренеш редом. Не да навијаш, побогу!
Док си девојка, каже народ, сви су момци твоји (а ти фукса којој нема равне); кад постанеш старлета, спонзоруша, силиконска "лепотица" - твоји су сви фудбалери (и ватерполисти, рукометаши, кошаркаши... приде). Добро, свака врећа нађе закрпу, а рупе на дресевима готово се искључиво крпе оваквима (које ни иглу не знају да држе, што нико од њих и не тражи, а додуше намају ни кад, а спортисти опет, нагађам, надасве цене њихов ручни рад).

Захваљујући медијима (пре свега електронским) сазнала сам (нехотице) како се зове девојка Владимира Стојковића, и Лоле Смиљанића (ко год тај био), и неког трећег, и четвртог... Сад ми ни име девојака осталих чланова ма ког тима није тајна - исто је! Каква случајност  - и девојка им је једна те иста! Нити разумем њу што иде из руке у руку (да не кажем с ... цвета на цвет) нити њих што се ухватили тог перца (па зар није лака? њу не треба с ногу обарати... та кад једном легне, нема кад ни да се диже) ко пијан плота? 

Па, побогу, људи, није она једина на свету (која има силиконске с... и дупе од силикона, силиконске, вулгарно испућене, усне (на готовс) и плитку памет)! Ем вештачко, ем лако доступно (па где је ту чар?), ем ортачко (каже народ да ортачка кобила у блату лежи, али није, западне јој каткад и свилена постељина)... 

Али можда воле људи проверену робу: добар глас далеко се чује (нарочито кад стење и дахће)!

Јелена чека бебу (ако нисте знали)

Пошто су недавно сви пали (сем мене, јер сам, као и обично, седела, пред лаптопом) у занос због сазнања да је Новак Јелени направио бебу (може то и друкчије да се каже, да звучи идилично, али на баналан се "посао", чак и кад га, ма како мајсторски, обављају славни, своди људско постање), изгледа да је ових дана једна од главних вести како Јеленин "стомачић" (за познате труднице везују се само деминутиви, хипокористици и слично) РАСТЕ. 
Ја сам просто запањена: Јелена је трудна (о среће, о радости неизмерне; па има л' иједног патриота да му се лице поносом не озари?... што ни лук јео ни лук мирисао, а камоли... омастио брке) и стомак јој РАСТЕ (гле чуда невиђеног - трудној жени стомак буја), а голим оком је видно (и лаику, усуђујем се да кажем) како је "већи но пре две недеље" (о, чудног ли развоја догађаја). 
Чудом се чудим: још већи стомак? Па шта ће бити кроз неколико месеци? Надам се да ће сваки центиметар у струку бити пропраћен медијским аплаузом и речима усхићења. А сигурна сам да ће обичним женама, које често и годинама после порођаја воде мучне битке с килограмима, сваки час набијати на нос њену витку линију, бујну и лепршаву косу, блистав осмех, бљештаво беле зубе, звонак гласић и грациозан ход (тиме би, претпостављам, списак свих квалитета Нолетове изабранице био тек начет)...
Несумњиво је да ће све до њеног порођаја напредовање тог стомачића бити једна од ударних вести. Јеленин стомак расте, она га с поносом истура (да изгледа још већи) по Вимблдону, Менхетну, у Пржогрнцима, Монте Карлу, Лајковцу... 
Јелена никад лепша, насмејана, опуштена... Па што да не буде таква? Млада, нема финансијских брига, а тиме оскудева и у осталим врстама. Не мора да једва спаја крај с крајем, као друге жене (кад Јелена спаја крај с крајем, она лети с једног на други крај света), да обавља гомилу напорних кућних обавеза (док јој се гомила деце врзе око ногу - па тек је прво на путу, побогу; тешко нама ако се Новак и Јелена посвете овој делатности - ко ће издржати све те чланке)... Авионом се вози вероватно чешће но већина жена аутобусом. И неке од кључних активности су јој куповина (можда шопинг звучи отменије) и сликање (при чему мора да се прави како то уопште није очекивала, како јој на памет није пало да ће бити мета фотографа и како се уопште није припремала - она је, као и све славне личности, просто таква: лепа, згодна, дотерана, расположена... у сваком моменту; у по ноћи да је из сна тргнеш - не би се уплашио, ма нема шансе - па није ваљда да никад ниси видео чупаву, крмељиву и подбулу, ма како младу и лепу, жену?).
Новак Јелени направио бебу (нација у трансу ко да ју је направио рекетом, боже ме саклони)! Новак и Јелена чекају бебу /о кад би то могло да се убрза: израдујемо се рођењу, приредимо свечани дочек испред Скупштине Србије, исцепамо медијски оцу мајицу, чујемо ко је шта донео на поклон (срамота, могли су и више да се испрсе), ко колике (и како печене) пилиће и погаче за бабине, па да данемо душом... бар до првог рођендана/. И сад ће новинари да нам дојаде ко кад је оној Кејт јајна ћелија "страдала" од Виљемовог сперматозоида (да ли јој је пред њим бедем пао већ и други пут, нешто нисам у току, а канда сам начула?). 
Јелена у благословеном стању, трудна, носећа... Ооо, ко да носи принца (она Кејт је таквим дојадила; брига мене што им фетуси носе круне), ко да је мајка божија (можда то треба писати великим словима, али, по мени, чињеница да децу рађа ниједну мајку не чини вреднијом од друге)!
Кад год познати и славни реше да оснују или прошире породицу, мора то преко наших леђа, мора у главу да нам се утуви (ко да сваки шмокљан не може исто да учини)... Можда немаш леба да једеш, ал' то није разлог да се не загрцнеш од среће (не од бајатог хлеба, пу-пу)  кад они што макљају само најбоље колаче чекају да им беба први пут заплаче.
Не знам кад ли је овој Јелени термин, да дотле новине не отварам (мада, џаба ми, ко да ме спаси од вести с нета). Јелена (Кејт, Весна, Милева, моја мачка, комшијина крмача...) чека бебу; па шта?!

Неки су послали помоћ, како кажу, јер је Србија "партнер који се уважава". Зар није људски помагати сваком у невољи (макар нам не био партнер и макар га не уважавали)?!
Кад се пчела у кофи дави, ја је захватим руком и избацим на сигурно (иако се њен мед не слива у моја уста). Исто се понесем и према мушици  (иако ми мушице иду на нерве кад ми се настане у соби и слећу на мој нос).
Добар је онај човек који чини добро свима, не питајући јесу ли добри или зли (бели или црни, богати или сиромашни, ови или они...).

Најновија дилема (поврх свих мојих мука): да ли је Марко варао Адријану или је Адријана варала Марка (опција да су се варали узајамно још се не помиње)?
Молим да се најхитније утврде чињенице јер већ ноћима не могу ока да склопим од бриге - не знам кога од њих двоје да кривим за распад тог идеалног брака.
Брига ме што киша данима пада, брига ме куд плови овај брод (ионако је то само привид, вода ми је до колена - наш брод тоне), хоћемо ли и шта јести...
Ја само хоћу да знам je ли Марко варао Адријану или је Адријана варала Марка! (O, не могу да верујем: зар је стварно краај?! Ах, ох, шмрррц-шмрц... Окрутна судбо!)

Модерне бајке и лаковерни читаоци

По јутру се дан познаје, а изгледа и резултати на изборима. Уранила бејах и упутила се у главни град, а на улци већ насмејана лица политичких активиста. Најпре налетех на штанд једне, а потом, десетак метара даље, и друге странке (политички блиске опције и физички се једна уз другу стисле, па ваљда се међусобно шпијунирају).
Дан тек почео, а бабе с кармином који маши смежуране усне и деде што су управо ексирале лозу сјатили се и несебично (и непромишљено) деле своје потписе (ти што им их под нос потурају обучени су да обрлате). Па, људи, јесте да се каже да је јутро паметније од вечери, али уме да буде и брзоплето (видећете већ за који дан), што не сачекасте да бар људски отворите очи?
Млади момци (острашћени, фанатици - ах, таквих се само клоним), свеже избријани, одевени у своју најлепшу одећу, уредно зачешљани и под маском јагњета (оног умиљатог, разуме се, што све наивне...), љубазно пролазницима деле некакве панегирике, шта ли. 

Ја прођох покрај једних, а они ме и не приметише. Прођох покрај других, и они ме игноришу. Види, види, ови стварно рачунају на сигуран глас и не расипају страначки материјал на овакве као што сам ја. Нит ме гледају нит ме шта питају (јасно им је да мислим својом главом, а шта мислим... боље да не знају). Очито имају тачно одређену циљну групу, профиле својих гласача (а мало који гласач, нажалост, коефицијент интелигенције већи од броја ципела који носи).

Ја сам одувек волела бајке, не знам што мене одбацују(оштроумни поглед и трезвеност не погодују њиховим циљевима). А ових дана у овој земљи влада права помама за поменутим жанром (ништа се друго у овој земљи нити објављује нити чита; нема "издавачке куће" која нуди друго). Бајке се на сваком ћошку нуде и шаком и капом (пише их ко стигне, а сви маестрално). Верујем да ће се од тога ихахај (гласова) зарадити. И бојим се да је у овим модерним бајкама добро одавно изгубило привилегију да увек побеђује.

И даље ми силом наливају мед и млеко (који излазе ми на нос и на уши). И сваки тврди да је његово млеко с највећим процентом масноће (а тек ћебе, које је на јеловнику после избора)! Не знам за вас, али ја не могу више  - СИТА САМ!

Најлепше девојке у граду (или ма где)

"Где излазе најлепше девојке у Београду?" То је питање које ме иритира колико и избори за најлепше девојке на ћошку, у сокаку, републици или свету, па чак и унверзуму (на то последње такмичење још ниједна ванземаљка се није пријавила), за које се понајвише пријављују ружне (и самосвесне).
Ко каже да су те што се забављају - најлепше? Уосталом, можда не излазе уопште? Можда излазе... једва на крај с мукама?  Можда их маћеха не пушта на бал, присиљава их да у ритама скупљају просо из пепела, а добра вила (на неком сплаву) дигла све четири увис и не сећа се да штапићем ма'не (маћеху по глави).

П.С. Упркос чињеници да ја не излазим готово никуд, сем у своје двориште, нисам овде имала себе у виду нити сам толико нескромна да себи прикачим ленту најлепше (или једне од најлепших). А неки (злобници;)), сигурна сам, оспорили би ми и девојачки статус.

Важно је познат бити (кад глуп си, а не можеш скрити)

Ја и даље не разумем да је она девојка, чувена по свом знању орнитологије, коју је прославио орао, задовољна својим "успехом", тј. стеченом популарношћу. Додуше, није ни прва ни последња која је постала позната због глупости (гомиле таквих појављују се у ријалитијима). Под гомилама пудера прикрива се образ као ђон.
Ја бих у земљу пропала или покрила се ушима и не бих из куће мрднула наредних тридесет година (а онда ми већ не би ни било згодно, са штапом). Не разумем жељу да будеш препознат док се лешиш од алкохола на сплавовима или сатиреш од к....увања (што рече онај ђаво у оном филму) с фудбалерима и ватерполистима (за сваки лонац постоји поклопац, за сваку спонзорушу - набилдовани спортиста, једнако празне главе, али пуног новчаника), контроверзним бизнисменима и преким момцима с врелог асфалта.
Девојка се, сва је прилика, није ни зацрвенела. Одмах се посветила давању интервјуа и излажењу на ексклузивна места у граду, где може да сретне себи сличне мудраце (рецимо, учеснике давних ријалитија, који се од тада мотају по градским кафанама и чувени су само по глупостима). 
Град је пун напућених усана, натрћених гузица (с којима не општи само онај ко неће или који жури на аутобус, што би рекао народ) и лепушкастих момака из провинција што лонцима топле воде загревају воду у базену.

Пљуни... и не осврћи се

Грозно је погледати улице главног града, а и било ког мета у Србији. Још је горе згазити ма где. Као минско поље: пљувачка лево, пљувачка десно, пљувачка горе, пљувачка доле – стопало 39 међ њих нема где да се удене. О, како неваспитан народ. Стока. Пљује где стигне. Пљују сви редом, без обзира на старосну доб, материјално стање, ниво образовања...
Пре неки дан у главном граду остадох с Машом и бебом у колима, да чекам док сестра и зет нешто обаве. Беше нам врло интересантно да, тако неупадљиве, посматрамо пролазнике (који и не слуте да смо сведоци њихове примитивности). Млађи човек, тридесетих година отприлике, пословно одевен, у оделу, вешто пљуну не заустављајући се у ходу. Врло интересантна лекција за Машу, наравно да сам искористила случај. Кроз минут-два, идући у супротном смеру, дошепа једна баба, ослањајући се о штап, па и она застаде и пљуну тешко, како је и ходала: пљувачки је требало три минута да се залепи за тротоар. Фууј, и бљак, по ко зна који пут у животу пожелех да земљом не ходам. 
Пре неколико година у једном дому здрвља имала сам прилике да прочитам упозорење: не пљуј у чекаонци (не сећам се је ли било на стоматолошком одељењу, мислим да није, а свеједно не би ни то било оправдање за простаклук). Чудом сам се чудила и у себи одмахивала главом у неверици. Само сам у нашој земљи могла наићи на такав захтев, само је нашем човеку потребно нагласити да није пристојно да буде непристојан.

Одело не чини човека, али џемпер "кавали"...

Недавно сам у једним новинама прочитала (вест од општег значаја) како је неки певач (зашто не постоји језички пандан певаљки?)  на некој од друштвених мрежа објавио: скоро сам купио "кавали" џемпер од 1.600 евра, ручно плетен. Не знам где је то и којим поводом изјавио, али: вауу, РУЧНО плетен? (Свака баба у Србији зна да плете; млађе жене слабије додуше; оће л' и нашим домаћим џемперима отуд да скочи цена?) А је ли од златног руна, мајку му, а (кад толико кошта)?
Смешно ми је кад људи сиђу с какве чуке, дограбе микрофон и закреште какав стих о модерном градском животу (лупам, не знам баш ниједну песму тог човека, па ми ни тематика није позната... а вероватно не тера овчице... у таквом џемперићу), порасте им самопоуздање, осете се моћно. И онда навуку кавали џемпер преко поткошуље, тј. шлофјанке ариље, па се прсе и диче, осећају се вреднијим но што су. (Одело можда не чини човека, али кавали џемперче?)  
Те паре боље да си дао неком несрећном детету (таквом децом, нажалост, обилује ова земља) за лечење, боље би се осећао. И ја бих те више ценила (ко да је теби до тога стало).
Ионако ме већ ужасно иритирао док се у оном ријалитију летос (не пратим, наравно, али прате моји родитељи, па хтела-не хтела и видим и чујем понешто) излежавао напољу у купаћим гаћама, сав пун себе, очито верујући како је неодољиво привлачан. Како импресивна појава: здепасти човечуљак у купаћим гаћама и кавали џемперићу!