Како је ово Недељно поподне едукативна емисија (злогласни канал ми укључен и у соби и у кухињи, па док кувах чорбу од дулека - понешто ми допре до уха)! Она је (није важно која) млада, сви су (момци) њени, треба да има на сваки прст по пет (примети старија певачица, кад се у студију поведе разговор о љубавном животу млађе; на телевизији је уобичајено пред масом извртати прљав веш, од чега се многе певаљке штите тако што га не носе;))! Сви присутни се насмејаше у знак подршке (и вероватно жалећи што је њихово време прошло и прсти им више нису подесни и примамљиви чивилуци;)).                                                                           

Зар је младост разлог и оправдање за промискуитет?! Зар жена ако је млада (згодна и лепа, а неретко и глупа;)) треба да буде курва?! И ја сам у школи научила да бројим на прсте, али јагоде, трешње, бомбоне (овце - што ми је од велике помоћи кад се суочим са несаницом). Модерно доба (и поимање љубави) могло би се испољити и у уџбенику математике за први разред кроз овакав задатак: ако ти на сваком прсту имаш по пет момака, а најбоља другарица ти са три смакне по двојицу, док ти комшиници преотмеш са два прста по четворицу, колико момака ћеш имати (и шта ћеш с њима, за бога милога?)! 

Невине девојке постале су друга најгора ноћна мора савременог мушкарца, па је више од половине њих признало да би их згрозило сазнање о томе да су својој партнерки први."/Занемарићу то што ми се мушка реакција на девојачку чистоту уопште не допада. Па нису све промискуитетне, има оних које су одане само Једноме, и пре но што га сретну, за шта је понекад потребан и читав живот. Ал' шта вреди да причам о иделаизму и небеској чежњи онима који то нису кадри да појме. /Ови ми личе на послодавце који, сви до једног, инсистирају да кандидати имају бар једногодишње искуство. Па где да га стекну?! 

Чак и најзатуцанији очеви и ближњи сродници, пошто доктор недвосмислено потврди да је биће у трудничином стомаку женско /а зна и он, брате, да о(б)мане... у шта се уздају најтврдоглавији поборници мушког потомка, све док му не завире међ ноге (детету, побогу, не ваљда гинекологу... мада би у том било неке правде) и поражено погну главу/, на крају легну на руду (боље него да залуд лупају главом о зид, тај који чини да су "ограничени") и сви се помире и уједине у једној жељи: нека је само живо и здраво!
Од мајке је сасвим разумљиво да, чим најгоре муке мину (док се бепче измигољи на светлост дана, мајци падне мрак на очи –  изрека "док једном не смркне, другом не сване" тешко да има боље илустрације од ове на породиљском столу) и завречи наследник (ма ког пола), пребројава уши, очи, руке, ноге (само да је све на броју и како треба). Међутим, изгледа да то није свим мајкама примарна брига (ваљда им се ни мајчински инстинкт не јави у исто време, а некима се не јави уопште). Тако мислим откако ми је једна сестра, неко време након свог првог порођаја, поверила: прво што сам урадила - погледала сам да ли ми је остао стомак (потом је ваљда, умирена оним што виде, легла назад)! ?! ?! ?! (Јок, испарио је ко руком однесен, жено божија!) Амаан! /Иначе, не бих рекла да бити витак и равног стомака значи неминовно бити и заносан, као ни да истурен стомак може то да спречи (живи сам пример;)). Не знам онда чему толико упињање, сантиметри и лењири.../ Па као да ће сутра шетати по модној писти (ни манекенке, верујем, у том најлепшпем тренутку који жене могу да доживе, не мисле о сопственом телу, сем колико их болови на то нагоне)!