Без длаке на прсима (и којекуд друго)

Мало је фалило да и не уђем на Ластин перон, да пропустим бус у седам, а можда и да сачекам сутрашњи дан. Таман да принесем перонску карту оном апарату, који треба да ме пропусти, кад радник на "капији" (што уоколо хвата зјала, да не кажем лади... пиво) заврте мајицу до грла и истури пред недужан народ надуту длакаву стомачину (гладећи је с љубављу, самозадовољно, па и поносно). Бљаааак! Живот ми се згадио! Тог мајмуна треба одмах суспендовати и натраг у кавез! (Опуштен, као код куће: скида се кад му је вруће... и, кладим се, верује да жене падају у несвест јер је, мисли он, атлетски грађен). 
Све бих ја то прво код брице, на бријање, на депилацију (на депилацији се познају јунаци... и савремени, чисти мушкарци без предрасуда)! Кад поднесе молбу за посао, да поднесе и потврду да нема длаке на местима која воли да излаже у јавности (ако му се већ то "излагање", као и брижљиви узгој маљетина, не може законом забранити). Да сам ја власт, не би они мени тако маљави крочили на улицу међу пристојан свет: ил' ћеш длака да се манеш ил' без посла да останеш!