Важно је познат бити (кад глуп си, а не можеш скрити)

Ја и даље не разумем да је она девојка, чувена по свом знању орнитологије, коју је прославио орао, задовољна својим "успехом", тј. стеченом популарношћу. Додуше, није ни прва ни последња која је постала позната због глупости (гомиле таквих појављују се у ријалитијима). Под гомилама пудера прикрива се образ као ђон.
Ја бих у земљу пропала или покрила се ушима и не бих из куће мрднула наредних тридесет година (а онда ми већ не би ни било згодно, са штапом). Не разумем жељу да будеш препознат док се лешиш од алкохола на сплавовима или сатиреш од к....увања (што рече онај ђаво у оном филму) с фудбалерима и ватерполистима (за сваки лонац постоји поклопац, за сваку спонзорушу - набилдовани спортиста, једнако празне главе, али пуног новчаника), контроверзним бизнисменима и преким момцима с врелог асфалта.
Девојка се, сва је прилика, није ни зацрвенела. Одмах се посветила давању интервјуа и излажењу на ексклузивна места у граду, где може да сретне себи сличне мудраце (рецимо, учеснике давних ријалитија, који се од тада мотају по градским кафанама и чувени су само по глупостима). 
Град је пун напућених усана, натрћених гузица (с којима не општи само онај ко неће или који жури на аутобус, што би рекао народ) и лепушкастих момака из провинција што лонцима топле воде загревају воду у базену.

Пљуни... и не осврћи се

Грозно је погледати улице главног града, а и било ког мета у Србији. Још је горе згазити ма где. Као минско поље: пљувачка лево, пљувачка десно, пљувачка горе, пљувачка доле – стопало 39 међ њих нема где да се удене. О, како неваспитан народ. Стока. Пљује где стигне. Пљују сви редом, без обзира на старосну доб, материјално стање, ниво образовања...
Пре неки дан у главном граду остадох с Машом и бебом у колима, да чекам док сестра и зет нешто обаве. Беше нам врло интересантно да, тако неупадљиве, посматрамо пролазнике (који и не слуте да смо сведоци њихове примитивности). Млађи човек, тридесетих година отприлике, пословно одевен, у оделу, вешто пљуну не заустављајући се у ходу. Врло интересантна лекција за Машу, наравно да сам искористила случај. Кроз минут-два, идући у супротном смеру, дошепа једна баба, ослањајући се о штап, па и она застаде и пљуну тешко, како је и ходала: пљувачки је требало три минута да се залепи за тротоар. Фууј, и бљак, по ко зна који пут у животу пожелех да земљом не ходам. 
Пре неколико година у једном дому здрвља имала сам прилике да прочитам упозорење: не пљуј у чекаонци (не сећам се је ли било на стоматолошком одељењу, мислим да није, а свеједно не би ни то било оправдање за простаклук). Чудом сам се чудила и у себи одмахивала главом у неверици. Само сам у нашој земљи могла наићи на такав захтев, само је нашем човеку потребно нагласити да није пристојно да буде непристојан.