Неки данас славе Дан
заљубљених. Ја не (иако ћу један заувек да памтим). Мени је тај дан битан ништа
мање од Осмог марта (а Осми март као и лањски снег). Не разумем смисао овог
празника, јер нисам... заљубљена? (Ко то каже?) Не славим га јер нисам трговац
(да јесам, и ја бих славила и трљала руке). Онима који се воле треба да је
читав живот празник (то ја као непоправљиви идеалиста очекујем), а љубав, ако је има, не може се држати на
кратком ланцу који се само на данашњи дан попушта. Ко воли, воли у ма ком
тренутку и не мора то материјалним предметима (цвећем, накитом, парфемима...) да
доказује (не мора, ако воли оног који такође воли једнако искрено). Љубав се не
купује, љубав се не продаје – љубав се за љубав даје! Уосталом, заљубљеност
није исто што и љубав. И љубав је реч коју нерадо куцам, а никако не говорим,
мислим не користим је нарочито у функцији вокатива. Смешно ми је кад се
љубавници и супружници тако ословљавају, а оодбојно кад тако називају и своје
дете (или, не дај боже, а ни то није ретко, пријатеље и познанике). Љубав је
постала реч која се користи тек онако, без размишљања о озбиљном значењу које
има. Љубав је реч отрцана, излизана, упрљана, обесмишљена, досадна, рутинска,
лажљива и празна... Никад никог љубављу не назвах нити ћу га звати. Ја бих, као
Змај, провела „читав један век, тражећи лепше, милије и слађе да њим назовем...“
Ако ти неко поклони
златан прстен, значи ли то да те неизмерно воли? Ако ти поклони парфем и црвене
руже, воли те (не довољно да ти купи прстен)? Многи људи не воле да говоре о
осећањима, треба ли им због тога замерити? Кад волиш, нема потребе да говориш
(уосталом нема речи која је осећања достојна). Ако не волиш – нема сврхе да
говориш (нема речи невољеном да умањи бол и нема лажи бол да ублажи)!
Нема коментара:
Постави коментар