Чак и најзатуцанији очеви и ближњи сродници, пошто доктор недвосмислено потврди да је биће у трудничином стомаку женско /а зна и он, брате, да о(б)мане... у шта се уздају најтврдоглавији поборници мушког потомка, све док му не завире међ ноге (детету, побогу, не ваљда гинекологу... мада би у том било неке правде) и поражено погну главу/, на крају легну на руду (боље него да залуд лупају главом о зид, тај који чини да су "ограничени") и сви се помире и уједине у једној жељи: нека је само живо и здраво!
Од мајке је сасвим разумљиво да, чим најгоре муке мину (док се бепче измигољи на светлост дана, мајци падне мрак на очи –  изрека "док једном не смркне, другом не сване" тешко да има боље илустрације од ове на породиљском столу) и завречи наследник (ма ког пола), пребројава уши, очи, руке, ноге (само да је све на броју и како треба). Међутим, изгледа да то није свим мајкама примарна брига (ваљда им се ни мајчински инстинкт не јави у исто време, а некима се не јави уопште). Тако мислим откако ми је једна сестра, неко време након свог првог порођаја, поверила: прво што сам урадила - погледала сам да ли ми је остао стомак (потом је ваљда, умирена оним што виде, легла назад)! ?! ?! ?! (Јок, испарио је ко руком однесен, жено божија!) Амаан! /Иначе, не бих рекла да бити витак и равног стомака значи неминовно бити и заносан, као ни да истурен стомак може то да спречи (живи сам пример;)). Не знам онда чему толико упињање, сантиметри и лењири.../ Па као да ће сутра шетати по модној писти (ни манекенке, верујем, у том најлепшпем тренутку који жене могу да доживе, не мисле о сопственом телу, сем колико их болови на то нагоне)!