Без длаке на прсима (и којекуд друго)

Мало је фалило да и не уђем на Ластин перон, да пропустим бус у седам, а можда и да сачекам сутрашњи дан. Таман да принесем перонску карту оном апарату, који треба да ме пропусти, кад радник на "капији" (што уоколо хвата зјала, да не кажем лади... пиво) заврте мајицу до грла и истури пред недужан народ надуту длакаву стомачину (гладећи је с љубављу, самозадовољно, па и поносно). Бљаааак! Живот ми се згадио! Тог мајмуна треба одмах суспендовати и натраг у кавез! (Опуштен, као код куће: скида се кад му је вруће... и, кладим се, верује да жене падају у несвест јер је, мисли он, атлетски грађен). 
Све бих ја то прво код брице, на бријање, на депилацију (на депилацији се познају јунаци... и савремени, чисти мушкарци без предрасуда)! Кад поднесе молбу за посао, да поднесе и потврду да нема длаке на местима која воли да излаже у јавности (ако му се већ то "излагање", као и брижљиви узгој маљетина, не може законом забранити). Да сам ја власт, не би они мени тако маљави крочили на улицу међу пристојан свет: ил' ћеш длака да се манеш ил' без посла да останеш! 

Дан заљубљених, пих

Неки данас славе Дан заљубљених. Ја не (иако ћу један заувек да памтим). Мени је тај дан битан ништа мање од Осмог марта (а Осми март као и лањски снег). Не разумем смисао овог празника, јер нисам... заљубљена? (Ко то каже?) Не славим га јер нисам трговац (да јесам, и ја бих славила и трљала руке). Онима који се воле треба да је читав живот празник (то ја као непоправљиви идеалиста очекујем), а  љубав, ако је има, не може се држати на кратком ланцу који се само на данашњи дан попушта. Ко воли, воли у ма ком тренутку и не мора то материјалним предметима (цвећем, накитом, парфемима...) да доказује (не мора, ако воли оног који такође воли једнако искрено). Љубав се не купује, љубав се не продаје – љубав се за љубав даје! Уосталом, заљубљеност није исто што и љубав. И љубав је реч коју нерадо куцам, а никако не говорим, мислим не користим је нарочито у функцији вокатива. Смешно ми је кад се љубавници и супружници тако ословљавају, а оодбојно кад тако називају и своје дете (или, не дај боже, а ни то није ретко, пријатеље и познанике). Љубав је постала реч која се користи тек онако, без размишљања о озбиљном значењу које има. Љубав је реч отрцана, излизана, упрљана, обесмишљена, досадна, рутинска, лажљива и празна... Никад никог љубављу не назвах нити ћу га звати. Ја бих, као Змај, провела „читав један век, тражећи лепше, милије и слађе да њим назовем...“

Ако ти неко поклони златан прстен, значи ли то да те неизмерно воли? Ако ти поклони парфем и црвене руже, воли те (не довољно да ти купи прстен)? Многи људи не воле да говоре о осећањима, треба ли им због тога замерити? Кад волиш, нема потребе да говориш (уосталом нема речи која је осећања достојна). Ако не волиш – нема сврхе да говориш (нема речи невољеном да умањи бол и нема лажи бол да ублажи)!

Оче наш

Оче наш (господару, друже, брате... ортак, бре), који си (тако кажу) на небесима (а ко на небу, ак' и мало, стоји, више види... и не верује својим очима), да се свети име твоје (мада, зар осветољубивост није грех?, одупри се људским слабостима), да буде воља твоја (све више ми делујеш безвољно; тргни се, човече, лупи шаком о сто), да дође царство твоје (мора да се зна ко коси, а ко (ти) воду носи) и на земљи као и на небу. Хлеб наш насушни (а мож' и неки колач) дај нам данас (ал' повећи комад, да потраје који дан). И опрости нам дугове наше (сви теби дугују душу, ал' једни је изгубише - расходуј, а другима у носу - праштај, ако за бога знаш), као што и ми опраштамо (мотком по глави, песницом у стомак, метком у леђа...) дужницима својим. И не уведи нас у искушење, но избави нас од нас.

Шарене лаже

У току дана постоји један садистички тренутак (као последица, изгледа, уздруженог деловања свих телевизија), кад се на свим каналима емитују (не рачунајући "шпанске" серије) само дугометражни цртаћи (али неки модерни, морбидни, са којекаквим наказама, од којих ти моментално позли), или бајке о чудесним справама, које гутају ваше сало, док ви гутате шта год (вам падне под руку) и колико год вам воља (а не морате ни прстом да мрднете, ни дупе да макнете), те од вас зачас начине Клаудију Шифер, у најбољем издању (дакле, обрађену у најбољем фотошопу)! Волите ли шарене лаже?

У току дана постоји (бар) један садистички тренутак; да ли ће бити и мазохистички - од вас зависи. Не мењајте канал: на правом сте месту (ако желите да полудите, јер ТОЛИКИ мазохиста сигурно нисте)! Или искључите ТВ, и наставите мирно да доручкујете (не гутате ви све што се сервира: илузија да има жена без целулита - тешко се вари).