Пљуни... и не осврћи се

Грозно је погледати улице главног града, а и било ког мета у Србији. Још је горе згазити ма где. Као минско поље: пљувачка лево, пљувачка десно, пљувачка горе, пљувачка доле – стопало 39 међ њих нема где да се удене. О, како неваспитан народ. Стока. Пљује где стигне. Пљују сви редом, без обзира на старосну доб, материјално стање, ниво образовања...
Пре неки дан у главном граду остадох с Машом и бебом у колима, да чекам док сестра и зет нешто обаве. Беше нам врло интересантно да, тако неупадљиве, посматрамо пролазнике (који и не слуте да смо сведоци њихове примитивности). Млађи човек, тридесетих година отприлике, пословно одевен, у оделу, вешто пљуну не заустављајући се у ходу. Врло интересантна лекција за Машу, наравно да сам искористила случај. Кроз минут-два, идући у супротном смеру, дошепа једна баба, ослањајући се о штап, па и она застаде и пљуну тешко, како је и ходала: пљувачки је требало три минута да се залепи за тротоар. Фууј, и бљак, по ко зна који пут у животу пожелех да земљом не ходам. 
Пре неколико година у једном дому здрвља имала сам прилике да прочитам упозорење: не пљуј у чекаонци (не сећам се је ли било на стоматолошком одељењу, мислим да није, а свеједно не би ни то било оправдање за простаклук). Чудом сам се чудила и у себи одмахивала главом у неверици. Само сам у нашој земљи могла наићи на такав захтев, само је нашем човеку потребно нагласити да није пристојно да буде непристојан.