субота, 24. мај 2014.

Неки су послали помоћ, како кажу, јер је Србија "партнер који се уважава". Зар није људски помагати сваком у невољи (макар нам не био партнер и макар га не уважавали)?!
Кад се пчела у кофи дави, ја је захватим руком и избацим на сигурно (иако се њен мед не слива у моја уста). Исто се понесем и према мушици  (иако ми мушице иду на нерве кад ми се настане у соби и слећу на мој нос).
Добар је онај човек који чини добро свима, не питајући јесу ли добри или зли (бели или црни, богати или сиромашни, ови или они...).

недеља, 4. мај 2014.

Најновија дилема (поврх свих мојих мука): да ли је Марко варао Адријану или је Адријана варала Марка (опција да су се варали узајамно још се не помиње)?
Молим да се најхитније утврде чињенице јер већ ноћима не могу ока да склопим од бриге - не знам кога од њих двоје да кривим за распад тог идеалног брака.
Брига ме што киша данима пада, брига ме куд плови овај брод (ионако је то само привид, вода ми је до колена - наш брод тоне), хоћемо ли и шта јести...
Ја само хоћу да знам je ли Марко варао Адријану или је Адријана варала Марка! (O, не могу да верујем: зар је стварно краај?! Ах, ох, шмрррц-шмрц... Окрутна судбо!)

четвртак, 13. март 2014.

Модерне бајке и лаковерни читаоци

По јутру се дан познаје, а изгледа и резултати на изборима. Уранила бејах и упутила се у главни град, а на улци већ насмејана лица политичких активиста. Најпре налетех на штанд једне, а потом, десетак метара даље, и друге странке (политички блиске опције и физички се једна уз другу стисле, па ваљда се међусобно шпијунирају).
Дан тек почео, а бабе с кармином који маши смежуране усне и деде што су управо ексирале лозу сјатили се и несебично (и непромишљено) деле своје потписе (ти што им их под нос потурају обучени су да обрлате). Па, људи, јесте да се каже да је јутро паметније од вечери, али уме да буде и брзоплето (видећете већ за који дан), што не сачекасте да бар људски отворите очи?
Млади момци (острашћени, фанатици - ах, таквих се само клоним), свеже избријани, одевени у своју најлепшу одећу, уредно зачешљани и
под маском јагњета (оног умиљатог, разуме се, што све наивне...), љубазно пролазницима деле некакве панегирике, шта ли. 
Ја прођох покрај једних, а они ме и не приметише. Прођох покрај других, и они ме игноришу. Види, види, ови стварно рачунају на сигуран глас и не расипају страначки материјал на овакве као што сам ја. Нит ме гледају нит ме шта питају (јасно им је да мислим својом главом, а шта мислим... боље да не знају). Очито имају тачно одређену циљну групу, профиле својих гласача (а мало који гласач, нажалост, коефицијент интелигенције већи од броја ципела који носи).
Ја сам одувек волела бајке, не знам што мене одбацују(оштроумни поглед и трезвеност не погодују њиховим циљевима). А ових дана у овој земљи влада права помама за поменутим жанром (ништа се друго у овој земљи нити објављује нити чита; нема "издавачке куће" која нуди друго). Бајке се на сваком ћошку нуде и шаком и капом (пише их ко стигне, а сви маестрално). Верујем да ће се од тога ихахај (гласова) зарадити. И бојим се да је у овим модерним бајкама добро одавно изгубило привилегију да увек побеђује.

четвртак, 6. март 2014.

И даље ми силом наливају мед и млеко (који излазе ми на нос и на уши). И сваки тврди да је његово млеко с највећим процентом масноће (а тек ћебе, које је на јеловнику после избора)! Не знам за вас, али ја не могу више  - СИТА САМ!

уторак, 4. март 2014.

Најлепше девојке у граду (или ма где)

"Где излазе најлепше девојке у Београду?" То је питање које ме иритира колико и избори за најлепше девојке на ћошку, у сокаку, републици или свету, па чак и унверзуму (на то последње такмичење још ниједна ванземаљка се није пријавила), за које се понајвише пријављују ружне (и самосвесне).
Ко каже да су те што се забављају - најлепше? Уосталом, можда не излазе уопште? Можда излазе... једва на крај с мукама?  Можда их маћеха не пушта на бал, присиљава их да у ритама скупљају просо из пепела, а добра вила (на неком сплаву) дигла све четири увис и не сећа се да штапићем ма'не (маћеху по глави).

П.С. Упркос чињеници да ја не излазим готово никуд, сем у своје двориште, нисам овде имала себе у виду нити сам толико нескромна да себи прикачим ленту најлепше (или једне од најлепших). А неки (злобници;)), сигурна сам, оспорили би ми и девојачки статус.

недеља, 23. фебруар 2014.

Важно је познат бити (кад глуп си, а не можеш скрити)

Ја и даље не разумем да је она девојка, чувена по свом знању орнитологије, коју је прославио орао, задовољна својим "успехом", тј. стеченом популарношћу. Додуше, није ни прва ни последња која је постала позната због глупости (гомиле таквих појављују се у ријалитијима). Под гомилама пудера прикрива се образ као ђон.
Ја бих у земљу пропала или покрила се ушима и не бих из куће мрднула наредних тридесет година (а онда ми већ не би ни било згодно, са штапом). Не разумем жељу да будеш препознат док се лешиш од алкохола на сплавовима или сатиреш од к....увања (што рече онај ђаво у оном филму) с фудбалерима и ватерполистима (за сваки лонац постоји поклопац, за сваку спонзорушу - набилдовани спортиста, једнако празне главе, али пуног новчаника), контроверзним бизнисменима и преким момцима с врелог асфалта.
Девојка се, сва је прилика, није ни зацрвенела. Одмах се посветила давању интервјуа и излажењу на ексклузивна места у граду, где може да сретне себи сличне мудраце (рецимо, учеснике давних ријалитија, који се од тада мотају по градским кафанама и чувени су само по глупостима). 

Град је пун напућених усана, натрћених гузица (с којима не општи само онај ко неће или који жури на аутобус, што би рекао народ) и лепушкастих момака из провинција што лонцима топле воде загревају воду у базену.

четвртак, 20. фебруар 2014.

Пљуни... и не осврћи се

Грозно је погледати улице главног града, а и било ког мета у Србији. Још је горе згазити ма где. Као минско поље: пљувачка лево, пљувачка десно, пљувачка горе, пљувачка доле – стопало 39 међ њих нема где да се удене. О, како неваспитан народ. Стока. Пљује где стигне. Пљују сви редом, без обзира на старосну доб, материјално стање, ниво образовања...
Пре неки дан у главном граду остадох с Машом и бебом у колима, да чекам док сестра и зет нешто обаве. Беше нам врло интересантно да, тако неупадљиве, посматрамо пролазнике (који и не слуте да смо сведоци њихове примитивности). Млађи човек, тридесетих година отприлике, пословно одевен, у оделу, вешто пљуну не заустављајући се у ходу. Врло интересантна лекција за Машу, наравно да сам искористила случај. Кроз минут-два, идући у супротном смеру, дошепа једна баба, ослањајући се о штап, па и она застаде и пљуну тешко, како је и ходала: пљувачки је требало три минута да се залепи за тротоар. Фууј, и бљак, по ко зна који пут у животу пожелех да земљом не ходам. 

Пре неколико година у једном дому здрвља имала сам прилике да прочитам упозорење: не пљуј у чекаонци (не сећам се је ли било на стоматолошком одељењу, мислим да није, а свеједно не би ни то било оправдање за простаклук). Чудом сам се чудила и у себи одмахивала главом у неверици. Само сам у нашој земљи могла наићи на такав захтев, само је нашем човеку потребно нагласити да није пристојно да буде непристојан.